Vrijeme kad se nema
Dobio sam sinoć nemotiviranu (a kakvu drugo) poruku od Ranka: “ima lik u kvartu koji duva iskljucivo tako da skuplja izgubljene i zgazene kartonjare ispod klupica”. Poruka je jasna: Rale je još jedna žrtva sušne sezone.
Kraj je ljeta vrijeme kad se nema. Sukladno tome, cijene neprirodno rastu a kvaliteta prirodno pada: pušimo neko lišće koje je Ranđi na jedvite jade sredio na moru, sve puno sjemenki i stabljika, brdo treba stavit. Otpuhujemo tako i pričamo o tome koga šta jebe na poslu, i kako je onaj manijak od Čučića uspio završit u diplomaciji. “Dobar primjer, ako ne i dokaz, da je politika nastavak rata drugim sredstvima”, kažem Raletu. Kontamo kako ni Ameri ne mogu nadjebat hrvacku kaubojčinu. “I još Ljubomir, jebote, stvarno diplomatski.” Ranko mota i pjeva šoto voće “pokrit će me trava, suho lišće ljubavi” umjesto “draga” i “žuto”. Svako toliko stigne neki sms, ekipa se raspituje jel ima ko šta za pušit, a niko nema ništa, ako ne računamo ovu piljevinu, osim naravno Đuleta. Đule je naletio s kockom ultratvrdog šita koju je kupio od kolege iz Firme. Kaže kolega je generalno okej, malo možda odsutan duhom jer troši neke kemijske supstance od kojih Đule odma slaže grimasu. “Sve je bolje od diplomacije kompa”, mudro zaključuje Rale, “pa i ova tvoja smeđa okamina”. Drugo jutro sam tu kocku skoro bacio u smeće dok sam sa stola brisao fleke od čaja i mrvice duhana, eda bih dragoj (i sebi) servirao doručak.